I u pravu je bio mali Tomas što neće da odgovara na glupa i dosadna pitanja:kako se zoveš,koji si razred, jel te sluša tata...Još su mu oči pune suza od kako se rastao sa babom i dedom na selu.

On je rođen u Londonu,prvi put sa svojih šest godina je video Srbiju,selo gde se rodio i živeo njegov otac, i kakva se čuda nagledao može da se napiše knjiga u tri tomova, ili da se snima film koji će biti sigurno van konkurencije i osvojiti najveća priznanja...

Vraća se kući tužan, kao da ga vode u neko sirotište za nezbrinutu decu.

Prvi put je video umorne hlebotvorce kako ispijaju pivo ispred zadruge posedavši na dve daske kao klupe,kako jedni druge časte,a oni tamo u Londonu ne poznaju ni prvog komšiju...Kakvi su ovo ljudi jedni drugome pomažu u poslu,sami popravljaju automobile,sve sami rade i sve znaju.

Prvi put je video domaće životinje,prvi put je držao belog zeca u krilo,išao bos po prašnjavom putu,išao da peca ribe i da se kupa na kristalno čistu reku sa drugarima koje je upoznao,a voleo ih kao da su se znali čitavu večnost.Ujutru je spavao dokle je hteo,niko ga nije budio,igrao se partizana sa plastičnim puškama,a za doručak je prvi put okusio rukom umešeni hleb i domaći kajmak za šta je začuđeno pitao šta je ovo?krem,pomada,a baba mu kaže ne, nije ni sira,nije ni krem već kajmak.Na to se doveže Tomin otac i reče,džaba mu objašnjavaš to u evropi nema i znači nemože nikako da se prevede na druge jezike jer ne postoji.

Činilo mu se da je avion kojim su putovali sleteo na drugu planetu.Sve je bilo nekako prirodno,umirujuće,nenašminkano,nema neonskih reklama,video-kamera,alarma,nema belosvetskih lopova,ovi ljudi ne zaključavaju ni kuće,ni automobile...

Prvi put je video da mališani slobodno šetaju centrom obližnjeg grada bez roditelja,bez pratnje... I vazduh je drugačiji,ne miriše na oktanske pare i nije recikliran iz klima uređaja,nego miriše na zemlju,pokošeno seno i na razno lekovito bilje.

Prvi put je čuo cvrčka i video bubu koja noću svetli(svitac) i jutarnju maglu,koja ima svežinu i nije kao kod njih siva,guši te...

A on u stvari ne zna da to kod njih nije magla nego smog,zbirština razne nečistoće i zaraze. Dok je živ pamtiće društvo oko logorske vatre i meso pečeno na žaru i pečeni kukuruz pun pepela... Nije mogao da odoli,nego je ikafu probao kada je video kako baba melje zrna kafe ručnom albanskom vodenicom,a ono cela kuća miriše... Sve su mu udovoljavali, kako bi Toma možda ispravio grešku koju je njihov sin jedinac napravio i otišo u beli svet,a zašto,i on sam ne zna da objasni...

Toma je sedeo pored prozora u avionu ne bi li zapamtio ovu čudnu zemlju i ove srdačne ljude.

"Jesi li imao internet kod babe i dede?" upitah ga,plašeći se da mi neće odgovoriti nego da će i dalje ostati zamišljen.

"Jesam,ali nisam imao vremena da ga koristim."

"A jesi li upecao neku krupnu ribu?"

"Nisam";odgovori,"sve su bile sitne,mnogo je plitka reka."

"Eee,trebalo je da zabaciš s mosta,tu je najveća dubina."

"Nema mosta",odgovori,"srušen je"."Pričala mi baba kako su ga zlotvori srušili. Pravdali se kako je greškom pala bomba i to tačno nasred mosta."A nije ni bitno,bio je star,napraviće oni bolji i lepši most",kaže moja baba...